Za sve postoji prvi, pa i za blog...
Ono jeste, nekada sam pisala dnevnik, od prvog razreda osnovne škole do pred kraj gimnazije. Onda sam se uverila da mi je majka čitala dnevnike i nekako sam odjednom prestala da pišem. Doduše, za jedan sam prilično sigurna da nije mogla da ga pročita jer je bio zakatančen, ali ko zna, dovitljiva beše ona... hm, vrlo...
Za sve postoji prvi put, pa i za decu, daće bog. Pitam se da li ću ikada pasti u iskušenje da čitam intimne beleške svoje dece. Iskreno se nadam da neću.
Eto, saznanje da mi roditelj čita dnevnik iščupalo je iz mene iz korena to drvo koje se preko deset godina razvijalo i stasavalo u odeblje stablo sa široko razgranatom krošnjom. Kolika li je sila morala biti upotrebljena da bi se toliko drvo iščupalo, oborilo, sagorelo?
Sad ću pokušati da pišem javni dnevnik. Svoja pisanija prepuštam drugima da sude o njima. Nadam se da neće biti ciničnih i licemernih komentara...
Iskrenost pre svega!