Koliko vam često roditelji idu na živce?
Ili sam ja čudna ili su moji roditelji retardinja. Ponašaju se prema meni kao da imam tri godine. Jeste, imam 28 godina i još živim s njima i uopšte nisam srećna zbog toga, ali ovo je Srbija i ovde je to sasvim normalna stvar, čast izuzecima. Koliko god da vodim svoj život, uvek me kontrolišu, naređuju, crtaju mi šta treba kako da uradim...
Danas su, na primer, došli s vikendice na kojoj su spavali sinoć i s vrata je mama počela da mi natrljava na nos zašto nisam prostrla veš iz mašine, zašto mački nisam promenila pesak, zašto se nisam spremila da idem s njima na vikendicu, trebam im jer dolaze neki gosti pa da ih slikam (?!).
Inače, mojoj mami je sad doživljaj jer smo juče kupile digitalni fotoaparat i sad ja treba da im izigravam fotografa na porodično-prijateljskim hepeninzima... Ma mojne!
Uglavnom, to sve meni neopisivo ide na živce!
Sad, jesam li ja crna ovca ili su oni majmuni...

A ovo sam ja, drago mi je što smo se upoznali! 

Za sve postoji prvi, pa i za blog...
Ono jeste, nekada sam pisala dnevnik, od prvog razreda osnovne škole do pred kraj gimnazije. Onda sam se uverila da mi je majka čitala dnevnike i nekako sam odjednom prestala da pišem. Doduše, za jedan sam prilično sigurna da nije mogla da ga pročita jer je bio zakatančen, ali ko zna, dovitljiva beše ona... hm, vrlo...
Za sve postoji prvi put, pa i za decu, daće bog. Pitam se da li ću ikada pasti u iskušenje da čitam intimne beleške svoje dece. Iskreno se nadam da neću.
Eto, saznanje da mi roditelj čita dnevnik iščupalo je iz mene iz korena to drvo koje se preko deset godina razvijalo i stasavalo u odeblje stablo sa široko razgranatom krošnjom. Kolika li je sila morala biti upotrebljena da bi se toliko drvo iščupalo, oborilo, sagorelo?
Sad ću pokušati da pišem javni dnevnik. Svoja pisanija prepuštam drugima da sude o njima. Nadam se da neće biti ciničnih i licemernih komentara...
Iskrenost pre svega!